Косово је Србија

[Живела Србија]

Тема статуса Косова је једна од кључних тема предстојећих парламентарних избора у Србији. Због значаја теме почео бих са једним текстом Милана Шкулића који је данас публикован у Политици.
Из дневног листа "Политика"
Косово је Србија
Поводом текста „Косово (ни)је Србија”, „Политика”, 13. марта

Понекад Срби када желе да буду тобож објективни прихватају логику оних који су Србији непријатељи или јој у најмању руку нису пријатељи. Неки грађани Србије јавно и прилично екстравагантно, бар у оној мери у којој је њихово мишљење правно, али и у сваком другом погледу неутемељено, подижу свој глас у прилог признавања независности Косова од стране саме Србије. Лаж неће постати истина ма колико пута била поновљена, иако се тако могу остварити пропагандни ефекти, али се неке истине морају поновити много пута. Србија сада попут нејаког човека који је жртва тиранина, може претрпети тешке повреде, али не жели да се самоповређује.

Србима је познато да „коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом”. „Топуз” може бити у облику крстарећих ракета и „паметних” бомби, али и у форми историјских фалсификата и својеврсног „силовања” међународног права. Али, „топуз” увек остаје „топуз” и никада не може постати право. Србија стога никада неће признати независну државу Косово. То би можда могла урадити нека „друга Србија” и у другим околностима, попут неке нове окупације, коју можда понеки и прижељкују, али ни то не би био легалан и легитиман чин, исто као што, на пример, никада тзв. НДХ није постала права држава, иако су је својевремено признавале неке земље, а пре свега нацистичка Немачка. И ту важи традиционално правно правило: „Што се грбо роди, ни време не исправи”.

Косово је Србија, не само зато што је оно заиста „колевка” српске државе, вере и духовности, већ и из низа чисто правних и правно апсолутно необоривих разлога. Право народа на самоопредељење је настало у погледу народа који су били у колонијалном положају, а не у односу на националне мањине које већ имају своје матичне државе, па ни по том основу Албанци који живе у Србији немају право на стварање сопствене државе. Број припадника неке националне мањине на одређеном подручју нема релевантни правни значај, јер без обзира што у овом случају Албанци чине велики проценат становништва Косова и Метохије, они су убедљива мањина у целој Србији. Коначно, по том критеријуму и многе друге територије би могле да постану независне државе, а то је ипак неприхватљиво. Срби су били већина у Српској Крајини и сада су већина у Републици Српској, али им међународна заједница није дала право на самоопредељење и стварање независне државе. Србија је током грађанског рата у некадашњој СФРЈ дуго инсистирала на идеји да већина Срба живи у једној држави и да се границе некадашњих република у СФРЈ не могу сматрати државним међународним границама, али то није прихваћено. Бадинтерова комисија је, супротно, закључила да границе некадашњих република СФРЈ треба сматрати државним границама. Србија је на то коначно пристала, али се сада у случају Косова и Метохије, баш српске границе, по потпуно обрнутој логици, не признају, а Србија се територијално сакати.

Косово је Србија, јер то пише у Уставу Србије. И ма колико се неки изругивали том Уставу, можда и несвесни да тако вређају оно што је у озбиљним државама национална светиња, чињеница је да је Устав прво прихваћен огромним бројем гласова у Народној скупштини, а затим потврђен на народном референдуму. Косово је Србија, јер у савременој међународној заједници важи правило да се границе признатих држава не могу мењати силом, а Србија не прихвата промену својих граница и губитак своје територије. Све док Србија то не прихвати, а верујем и надам се да то никада неће прихватити, Косово неће бити права независна држава. То знају и они који желе супротно, па зато полако али сигурно „играју на карту” задобијања „кооперативних” Срба, разних „здравих снага” и „кадрова на линији”. Србији никада нису недостајали национални „мазохисти”, али овог је пута ствар сувише озбиљна да би се тако лако прелазило преко отворене националне издаје. Свима су се смучиле речи „издаја” и „издајници”, јер су се и оне, као и многе друге, прилично „излизале” у деведесетим годинама. Али која је друга реч адекватна не само за обично пристајање на територијални губитак, већ за отворено залагање да сама Србија то одушевљено прихвати и призна монструозни фалсификат државе на својој територији. Демократија познаје и неке строге правне лимите, а основна граница је забрана кршења легитимних права других. Залагањем неких грађана Србије да сама Србија призна независност Косова крши се не само право већине грађана Србије да живе у територијално неокрњеној држави, већ се тиме напада и сам интегритет државе. А не треба заборавити на постојање неколико озбиљних кривичних дела, попут угрожавања независности, те угрожавања територијалне целине. Независно од овога, неспорно је да се јавним залагањем за признавање лажне државе Косово грубо крши Устав Србије. Наравно, нико не треба тек тако да кривично одговара за вербални деликт, па ни ове врсте, али, ипак, треба имати на уму постојање одређених граница, а познато је да и „прејаке речи убијају”.

Косово је Србија и Косово је „колевка” српске државности. Своје „колевке” се не одричу ни разумни „одрасли”. Они који кажу да Србима није потребна њихова „колевка”, јер су коначно „одрасли”, по тој логици би могли тврдити и да одрастао човек треба да се одрекне својих родитеља, јер му као одраслом више нису потребни. Али, зар нису остарелим родитељима потребна њихова деца ? Ко се тек тако одриче своје прошлости, историје и корена? Само онај ко има разлога да се тога стиди, а то са Србима и Србијом није случај. Без везе са оним што смо били, не можемо ништа ни бити. Одрицањем од своје „колевке”, ми бисмо се одрекли и своје будућности. Зато је Косово било, јесте и остаће Србија.

Професор Правног факултета у Београду

Милан Шкулић
[објављено: 18/03/2008]